IVAN MEDENICA / SLOBODA KAO RIZIK
U poslednjih nekoliko meseci reč sloboda se u Srbiji izgovara gotovo kao nova reč. Studentski protesti, nova generacija i sve glasnije preispitivanje institucija vratili su je u javni prostor. Teatrolog i profesor Fakulteta dramskih umetnosti, Ivan Medenica prenosi svoja razmišljanja o slobodi: gde se ona danas nalazi, kakvu ulogu imaju umetnost i pozorište u tome i zašto sloboda uvek podrazumeva rizik.
Read the interview in English!
1 / Sloboda se u Srbiji poslednjih meseci izgovara gotovo kao nova reč. Kako je vi danas čujete – kao profesor, umetnik i građanin?
Pre svega je čujem iz vizure profesora, zato što su studenti ti koji su joj vratili značaj – dali joj novi, ili možda vratili stari smisao. Ponosan sam što su upravo studenti Fakulteta dramskih umetnosti započeli proteste i učinili da se posle dužeg vremena ponovo počnemo osećati kao slobodni ljudi. Kroz proteste su artikulisali zahteve da se oslobode institucije, da pravni sistem (pro)funkcioniše i da pravda postoji, bez straha od posledica. A posledice su bile ozbiljne, pre svega za same studente: hapšenja, zlostavljanja, medijske hajke. Ali i za ceo univerzitet, pa i nas nastavnike koji smo ih podržali. Ipak, najvažnije je to što je njihova borba vratila smisao reči sloboda. Zaista smo se ponovo osetili kao slobodni ljudi – pre svega zato što je nestao strah. Strah je dugo bio dominantno osećanje u ovom društvu i mislim da je to jedna od najvećih tekovina studentskog pokreta: oni su se prvi oslobodili straha, pa su onda i nas druge oslobodili.
2 / Da li je ta borba pre svega borba za slobodu života ili za slobodu uma?
Te dve stvari su tesno povezane. Dok ne oslobodiš svoj um i ne počneš da gledaš izvan propisanih normi, ne možeš ostvariti ni slobodnije okolnosti života. Moraš prvo sebi dozvoliti da misliš slobodno – da postavljaš pitanja, da preispituješ ono u čemu živiš i da se pitaš da li to može da se promeni. Tek tada može nastati borba za slobodnije društvene okolnosti.
3 / Da li ste se Vi lično osećali slobodno u društvu koje često nije bilo slobodno?
Sloboda mi je uvek bila jedna od najvažnijih vrednosti i nikada nisam pristajao na okolnosti koje me sputavaju. Kao pozorišni kritičar, da nisam bio slobodnog uma, verovatno bih se bojao da javno iznosim svoje mišljenje. Kritika je vrlo delikatna profesija u neslobodnim društvima, jer se lako zamerite autoritetima. I to se ponekad i desi. Meni se, na primer, dogodilo da me na fakultetu nisu izabrali za redovnog profesora kada je trebalo, iako sam imao sve reference. Anonimno glasanje je tada iskorišćeno kao neka vrsta osvete, između ostalog i za moj kritičarski rad, iako on nema nikakve veze s onim akademskim. Često su mi kolege govorile: „Nemoj da govoriš sve što misliš dok ne postaneš redovni profesor.“ Na to nikada nisam pristao. Uviđam rizike koje slobodno mišljenje i ponašanje uvek nosi, a posebno u nedovoljno slobodnim društvima, u slučaju aktuelnog srpskog društva može se reći i autoritarnim. Ali, svesno sam izabrao da tu neslobodu ignorišem, potiskujem strahove i živim u svojoj “kuli od slonovače”, što znači jednom izmaštanom slobodnom i progresivnom svetu, kakvo srpsko društvo u mom životu nikada u potpunosti nije bilo.
4 / Može li pozorište danas da bude prostor u kome se takav vid slobode zaista
oseća i stvara?
Postoji pozorište u koje čovek ode da se zabavi i potvrdi stavove koje već ima – i to pozorište ne širi polje slobode. Ali, postoji i pozorište koje nas dovodi u situaciju da preispitamo dominantne vrednosti. To je tradicija, na liniji velikog nemačkog dramatičara, pesnika i reditleja Bertolta Brehta, u kojoj pozorište postaje alat pomoću kojeg shvatamo da je društvo promenljivo. Verujem, takođe, i ono u pozorište koje se zasniva na bliskom, intenzivnom kontaktu između izvođača i gledalaca, gde postoji neprekidan i eruptivan protok energije i misli. Jedno od pozorišnih iskustava koje je za mene imalo oslobađajući efekat u najvećoj meri jeste predstava Planina Olimp, koju sam kao umetnički direktor doveo na 51. Bitef. Trajala je dvadeset četiri sata. Mogli ste da izađete, da se vratite, da zaspite u sali… Ta predstava je apsolutna suprotnost svetu u kojem živimo – hiperubrzanom, u kojem stalno moramo nešto da pratimo, da odgovaramo na poruke, da budemo svuda prisutni. A pozorište nam pruža mogućnost da prevashodno usporimo, zastanemo, a onda dublje osećamo, doživljavamo, mislimo…. Usporavanje je danas možda jedan od najvažnijih oblika slobode.
5 / Gde je granica između slobode i odgovornosti?
Meni lično to nikada nije bilo teško pitanje. Ja nisam pristalica neodgovorne slobode, neke slobode koja je rušilačka. Sloboda i odgovornost su lice i naličje iste stvari. Nećeš ljude učiniti slobodnim tako što ćeš ih navoditi na autodestruktivna ponašanja. Naprotiv – svaki potez koji podrazumeva slobodu mora da bude postavljen iz perspektive odgovornosti.
6 / Koliko u takvim okolnostima umetnici počinju sami sebe da cenzurišu?
Jedan od najvećih problema je upravo autocenzura. Ne mora postojati zakon koji nešto zabranjuje. Dovoljno je da znaš da bi mogao skupo da platiš određeni stav – i ljudi počnu sami sebe da cenzurišu. Ta klima neslobode vrlo lako se pretvara u autocenzuru.
7 / Da li se tu vidi razlika između generacija — između starijih umetnika i mlađih
koji tek ulaze u umetnost?
S godinama ljudi često ulaze u komfornu zonu. Ali komforna zona nije sloboda. Sloboda podrazumeva rizik. Ako slobodno misliš, stalno ćeš preispitivati okolnosti u kojima se nalaziš, način na koji misliš i ono što radiš. Komforna zona znači život bez rizika – a to je suprotno slobodi. Mladi danas imaju jednu paradoksalnu vrstu slobode. Za razliku od naših generacija, oni znaju da im ništa nije obećano. Znaju da će verovatno, u ovoj istorijskoj fazi dekadentnog neoliberalnog kapitalizma, raditi više poslova, da sigurnost nije zagarantovana. I upravo ta spoznaja – da ništa nije dato unapred – može postati izvor slobode. Jer shvatiš da moraš sam za sebe sve da izboriš, a i da nema garancija da će osvojeno i opstati, trajati.
8 / Šta biste rekli mladim ljudima koji danas pokušavaju da osvoje prostor
slobode?
Preduslov slobode je da kritički misliš o okolnostima u kojima živiš. Treba se suočiti sa problemima i shvatiti da se oni neće rešiti mimo tebe. Nigde rešenje neće pasti s neba. Sloboda nije datost. Za nju se mora stalno boriti – počevši od slobode sopstvenog uma.
Teatrolog, pozorišni kritičar i profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu i Fakulteta dramskih umjetnosti na Cetinju.
Umetnički je vodio Sterijino pozorje i Bitef, čiji je bio i selektor.
Piše, predaje i govori o pozorištu, umetnosti i društvu.
All images and materials are copyright protected and are the property of doroteo.rs
