SLOBODA NIJE NAGRADA
Postoji nešto uznemirujuće u načinu na koji veliki broj ljudi reaguje na nasilje. Gotovo svaki put kada javnost sazna za slučaj partnerskog ili porodičnog nasilja, istovremeno počinju dve rasprave. Jedna je o nasilniku. Druga je o žrtvi. Ono što zabrinjava nije činjenica da se postavljaju pitanja, već kome se ona postavljaju.
Zašto je ostala? Zašto nije otišla? Šta je očekivala? Zar nije znala kakav je?
Dok se odgovori na ta pitanja traže danima, pitanje zašto je neko smatrao da ima pravo da ponižava, kontroliše ili tuče drugog čoveka često ostane na margini. Nasilje gotovo neprimetno prestane da bude glavna tema, a u njenom središtu nađe se život osobe koja ga je pretrpela.
To nije bezazlen pomak.
On govori o načinu na koji razmišljamo kao društvo.
Mnogo nam je lakše da analiziramo tuđe odluke nego tuđe nasilje.
Iako nije opravdanje, treba znati da postoji razlog za to. Ljudi imaju duboku potrebu da veruju kako je svet pravedan. Da se loše stvari događaju onima koji su negde pogrešili, a dobre onima koji su donosili ispravne odluke. Takva predstava sveta pruža osećaj sigurnosti. Ako uspemo da pronađemo grešku koju je žrtva napravila, lakše ćemo poverovati da se nama isto nikada neće dogoditi. Dovoljno je, mislimo, da budemo pažljiviji, mudriji ili oprezniji od nje.
To je utešna iluzija.
Istina je mnogo neprijatnija.
Ljudi ne postaju žrtve zato što su glupi ili slabi. Ljudi ulaze u odnose iz ljubavi, poverenja i nade. Nekada ne vide ono što drugi vide. Nekada vide, ali veruju da će se stvari promeniti. Nekada nemaju gde da odu. Nekada odu, pa se vrate. Nekada se plaše. Nekada su finansijski, emotivno ili psihološki zarobljeni.
Sve su to ljudske slabosti.
Međutim, nijedna od njih nije opravdanje za nasilje.
Greška nije zločin. Nasilje jeste.
U tome se krije jedan od najvećih paradoksa našeg vremena. Od žrtve očekujemo gotovo savršenstvo. Da je na vreme prepoznala opasnost. Da je odmah otišla. Da se nije vratila. Da je sve prijavila. Da je ostala dosledna. Da je reagovala baš onako kako mi, iz bezbednosti sopstvenih domova, zamišljamo da bismo reagovali.
Od nasilnika očekujemo daleko manje.
Njegovo nasilje najčešće postane gotovo fusnota u priči koju smo pretvorili u analizu tuđih životnih izbora.
Primo Levi, čovek koji je preživeo Aušvic, upozoravao je da najveća opasnost ne leži samo u onima koji čine zlo, već u društvu koje prestane da ga prepoznaje ili ga počne objašnjavati. Njegove reči danas zvuče jednako upozoravajuće kao i tada. Zlo retko ulazi na velika vrata. Ono se najčešće uvlači kroz male ustupke koje pravimo sopstvenoj savesti, kroz rečenice poput “sam je kriv”, “sama je birala” ili “znala je šta je čeka”.
Onog trenutka kada počnemo da tražimo razloge zbog kojih neko nije dovoljno nevin da bi zaslužio empatiju, već smo napravili prvi korak ka normalizaciji nasilja.
I upravo tu dolazimo do pitanja koje je mnogo šire od teme o kojoj govorimo – do pitanja slobode.
Jer način na koji govorimo o žrtvama govori i o tome kako razumemo slobodu. Da li verujemo da je ona pravo koje pripada svakom čoveku ili privilegija rezervisana samo za one koji su uvek donosili ispravne odluke?
Sloboda ne znači da ćemo uvek donositi ispravne odluke. Naprotiv. Njena suština upravo je u mogućnosti da pogrešimo. Da verujemo pogrešnim ljudima, da volimo one koji će nas razočarati, da promenimo mišljenje, da ostanemo predugo ili odemo prerano. Sve su to rizici koje sloboda nosi sa sobom.
Ako zbog pogrešne odluke čoveku oduzmemo pravo na dostojanstvo, empatiju ili zaštitu, tada više ne branimo slobodu. Branimo privilegiju. Privilegiju da na razumevanje imaju pravo samo oni koji su živeli besprekorno.
Mešutim, sloboda nije nagrada za ispravan izbor.
Da jeste, zvala bi se privilegija.
Možda bi zato, sledeći put kada budemo čitali vest o nečijem stradanju, trebalo da zastanemo pre nego što donesemo sud. Da se zapitamo kome smo prvo postavili pitanje.
Nasilniku ili žrtvi?
Jer odgovor na to pitanje govori mnogo manje o njima nego o nama.
Društvo koje uporno traži razloge da uskrati empatiju, polako prestaje da razlikuje odgovornost od kazne, grešku od zločina i slobodu od privilegije.
A kada se to dogodi, više nije ugrožena samo sloboda jednog čoveka.
Ugrožena je sloboda svih nas.
Volim da filozofiram.
Doroteo je moja filozofija.
All images and materials are copyright protected and are the property of doroteo.rs
