ĆUTOLOG / BOGDAN PETROVIĆ

Read the story in English!

Biti slobodan znači živeti po sopstvenoj meri, bez strahova i potrebe da se bilo kome ispovedaš.

Lično sam još u ranoj mladosti shvatio kako ne mogu biti bezgrešan, s obzirom na sve što sam planirao da uradim, ostvarim i osetim, već tada svestan da ću malo toga u životu raditi po pravilima koje nameće konzervativna sredina. Istovremeno sam odlučio da se zbog svojih grešaka nikome neću pravdati jer će moj Bog, onaj kog sam po svojoj volji, a jedino je tako ispravno, odabrao kao vrhovnog sudiju, uvek znati ako sam se o njega ogrešio. Osim toga, koncept greha sam jako rano i čini mi se na pravi način spoznao zahvaljujući babi Ruži koja me naučila nekim od najvažnijih životnih lekcija, pa i ovoj: Nisi grešan ako nekome ne pomogneš, jer nećeš uvek biti u prilici. Grešan si samo ako nekom u nečemu svesno odmogneš.

Vaspitan tako, odlučio sam da se u životu povlačim i sklanjam svaki put kada nisam u mogućnosti da nekome budem od koristi, kako mu ne bih još i smetao – da me ima, ali da sam neprimetan. Po istom principu sam odabrao i to da često ćutim ukoliko moje reči ne pomažu, ne edukuju ili ne dopiru do onog kome su namenjene. Kad god sam u mogućnosti, a sve češće jesam, izbegavam da vodim banalne razgovore ili da sebe bilo kome opisujem. Celog života težim tome da moji postupci govore umesto mene, a oduvek verujem da ništa što je mudro ili lepo nema potrebu da skreće pažnju na sebe. Verovatno se baš u tom uverenju skriva razlog moje odluke da u životu o sebi pričam malo i samo sa retkima.

U eri samopromocije u kojoj je brisanje granice između privatnog i javnog zahvaljujući rijaliti konceptu života trasiranog društvenim mrežama dovelo do toga da tračarenje i besciljno komentarisanje svega i svačega postane opšti vid komunikacije, moja svesna odluka je da ne trošim zalud svoje reči. Po cenu da me i zbog toga smatraju uobraženim i nesocijalnim, otvoreno priznajem da na pragu svoje četrdesete nemam ni vremena ni energije da se bavim banalnim, tabloidnim temama ili da razgovaram sa neinteligentnim ljudima. Takođe, ne osećam želju, a pogotovu ne potrebu, da drugima objašnjavam svoje postupke, otkrivam kuda se i zašto krećem, sa kim spavam, u koga sam zaljubljen, zašto sam kod kuće uvek u donjem vešu ili još češće bez njega, kakvu muziku slušam, zašto sve ređe gledam filmove i zašto većinu stvari, iako ne moram, radim sam…

Baš onda kada se od mene najviše očekuje da u društvu sebe verbalno opisujem ili pravdam, odlučio sam da prkosno ćutim.

Moja tišina je najpre stvar otpora nastalog kao posledica želje da ne učestvujem u kolektivnoj galami. Ukoliko je neophodno da se nadvikujem ili budem prost i nekulturan kako bi se moje reči čule, onda ne želim ni da ih izgovaram. Epoha buke u kojoj ljudi imaju strahovitu potrebu da viču, budu glasni, bahati i agresivni u svojoj komunikaciji, jer jedino tako uspevaju da prikriju sopstvene praznine dovodi dalje do toga da razgovori koji se vode postaju besmisleni, nedžentlmenski i bez trunke poštovanja prema sagovorniku. Uzmite mi to za zlo ako želite, ali ja u toj paradi ne želim da učestvujem.

Moje ćutanje je odbrana smislene komunikacije.

BOGDAN PETROVIĆ / worldwide

Svuda me ima, ali se trudim da budem neprimetan.

Ne predstavljam se, puštam ljude da me sami upoznaju, ako žele.

Doroteo je najbolje od mene i onih koje ja upoznam.

All images and materials are copyright protected and are the property of doroteo.rs