Društvene mreže su odavno dobile status poroka. Oni koji ne veruju, a koriste ih, trebalo bi da pokušaju da se isključe na neko vreme, ali da nastave normalno da egzistiraju i obavljaju poslove, pa će spoznati da li su i koliko ovisni o njima.
Offline is the new luxury! Tako glasi #quote koji se masovno šeruje internetom i u kome svakako ima istine, jer ako ništa drugo odsustvo sa društvenih mreža garantuje mir, a on u današnje vreme zaista jeste luksuz. Dok se internet zajednica koprca između negativnih komentara i ulepšane stvarnosti, savremeni Robinson Kruso – a danas je to onaj koji sedi na svom pustom ostrvu nezainteresovan za aktuelna, virtuelna dešavanja – potpuno miran i spokojan uživa daleko od virtuelne papazjanije, a kada bi nekim čudom opalio jedan selfie za one koji jedva čekaju da i njega vide online, sigurno bi ga ispratio haštegom #NoStressAtAll.
Samim tim što su označene kao porok, društvene mreže su po difoltu postale i dijagnoza. To može potvrditi bilo koji psihoterapeut ukoliko bi ga pitali sa kakvim problemima mu se obraćaju moderni pacijenti. Pohvalno je, međutim, to što društvene mreže istovremeno mogu biti i psihoterapija ukoliko ih na ispravan način koristimo.
Ono što se tu dešava, danas je u mnogim segmentima nonsens, ali ponajviše paradoks, počev od toga da su osmišljene sa idejom da svoje korisnike umreže, a zapravo ih na mnogo načina udaljavaju. Zvuči neverovatno, ali taj efekat često postižu čak i kada ih ljudi koriste za dating, što je jedan od najčešćih razloga njihove konzumacije. Mada, ako je verovati statistici, a i ukoliko ste iole online, jasno vam je da ih ljudi najviše koriste kako bi izneli svoje mišljenje, čak i kad to niko od njih ne traži (a pogotovu tada) i što je najzanimljivije to mišljenje je uglavnom negativno, pa se na njega reaguje još negativnijim i tako u nedogled, sve do nove dijagnoze, pa čak i sukoba.
Društvene mreže su postale poligon za ispoljavanje najgorih osobina. Korisnici su dobili priliku da zaviruju u živote drugih, a da svoj kreiraju kako žele. Ako su na društvenim mrežama pod pravim imenom i prezimenom, uglavnom su našminkani, neretko fake, sa maskama koje su ponekad evidentnije nego kod onih koji se otvoreno skrivaju iza nekog pseudonima. I među jednima i među drugima je mnogo onih koji virtuelno laju, ali ponajviše onih koji društvene mreže zloupotrebljavaju ili ih koriste za neki vid manipulacije.
Na ovakvom (bojnom) polju bonton je u startu izgubio bitku, pogotovu što je on sve više gubi i u stvarnom svetu, svakodnevnom životu, gde smo sebe ubedili kako danas nije moguće biti džentlmen, pre svega pristojan. A nije baš tako. I dalje je krajnje jednostavno, samo se mora biti dosledan, što važi i za društvene mreže. Tamo je zapravo mnogo lakše sačuvati pristojnost zato što korisnik ima dodatno vreme da dobro razmisli pre nego klikne na Post it! i objavi to što je naumio. Ono što ljudi u takvoj situaciji često previde je činjenica da apsolutno svaka reč, svaka slika ili svaki post bilo koje vrste postavljen na društvene mreže ostaje zabeležen zauvek i u nekom trenutku bi mogao postati vidljiv apsolutno svakome, čak i ukoliko je poslat kao Direct Message.
Među online zajednicom, koliko god bliska i umrežena bila, najuočljivije je ipak odsustvo poštovanja drugih, njihovog mšljenja i veoma nizak nivo pristojnosti. Ljudi su na društvenim mrežama uglavnom na ti. Persiranje je misaona imenica. Psuje se i vređa toliko da društvene mreže izgledaju kao kanalizacija interneta, u Srbiji pogotovu. U ludilu za senzacijom koju su nam nametnuli najpre tabloidi, a onda po sličnom principu i društvene mreže, kriterijumi u komunaciji su se toliko srozali da u skladu sa tim, najčešća konstatacija, glasi – sve je otišlo u k …
Favorizacija prostakluka, bilo verbalnog bilo nekog drugog, zarad postizanja cilja (u ovom slučaju popularnosti i online pažnje) pre svega od strane javnih ličnosti, jer što si veća BITCH, to si više IN, u psihološkom smislu je vrlo lako objašnjiva i slična je situaciji u kojoj mala deca uporno psuju, iako ne znaju pravo značenje izgovorenih reči, ali po pažnji koju na taj način izazivaju kod svojih roditelja ili odraslih in general shvataju kako rade nešto što ih stavlja u fokus. Pridajući im pažnju i odobravajući njihov postupak roditelji postižu da dete iako ne zna šta znači to što govori, uporno ponavlja magične reči koje skandalizuju ili oduševljavaju starije. Kako rastu, deca ipak uočavaju da to što rade nije lepo i prestaju da psuju. Za razliku od njih, odrasli koji svojim prostaklukom skreću pažnju na sebe to uglavnom nikada ne shvate i nastavljaju po starom. Moguće i zato što je njihova publika ravnodušna i povlači se pred njima te ih takoreći i podržava upravo zbog želje za senzacijom ili zbog pomirljivog stava u vidu uverenja kako se komunikacija između prostaka i kulturnog čoveka uvek vodi na nivou prvog, jer on visine drugog ne može da dosegne, dok se drugi opet na nizine prvog lako spusti. U prevodu, zato što je pametniji konstantno popuštao, onaj gluplji je postao pravi sadista.
Tako otprilike izgleda ludilo na društvenim mrežama. Većina vodećih influensera i jutjubera su oni koji prave budale od sebe ili drugih i na taj način skreću pažnju publike. Što su im fore gluplje, a humor prizemniji i isprazniji, to je i veći broj pratilaca. Ismevati drugog postalo je jednostavnije nego ikada, a masa to voli. Parodija, čini se, dobro prolazi, ali za nju je ipak neophodno umeće i inteligencija koji mnogima manjkaju. Najlakše je zato oplesti po drugom, a ljudi se na društvenim mrežama prazne. Neki psihoterapeuti konstatuju kako to možda i nije loše jer akumulirani bes demonstriraju u virtuelnom, a ne u svakodnevnom životu. Međutim, ta teorija ne pije vodu, jer posledice mogu biti ili već jesu identične tj. mnogi su se sukobi sa društvenih mreža preneli na ulicu. Štaviše, većina njih danas i započinje online, jer su ljudi tamo potpuno izgubili kompas koji ih održava na ruti pristojnosti, o kojoj god aplikaciji da je reč.
Na tviteru ljudi pokazuju tendenciju da se predstavljaju kao pametni, na instagramu lepi, na facebooku su prijatelji, na dating aplikacijama nenadjebivi, a na LinkedInu uspešni. Ono što je svima zajedničko je da veruju kako su iskreni, neretko to opisujući floskulom – ja nemam dlake na jeziku, koja najčešće nije iskrenost u svojoj suštini, već povod i paravan za prostakluk i niske udarce. Oni koji su time pogođeni odgovaraju po difoltu istom merom najčešće psovkom koja je svima primamljiva, jer je poput šunke – sočna, ali svinjskog porekla!
Ima naravno i svetlih primera poštovanja pristojnosti među online zajednicom. Takva je uglavnom intelektualna elita, najčešće na Twitteru, koja lepo vaspitanje i pristojno ponašanje nosi iz kuće, u ovom slučaju iz stvarnog u virtuelni svet. Međutim, u pitanju je elita koja izumire. Nove generacije koje stasavaju online nisu imale vremena da savladaju bonton ni u svakodnevnom životu, a kamoli u virtuelnom. Bačene u zverinjak one plivaju onako kako im diktira zajednica. Zbog njih, ali i zbog nas samih veoma je bitno da ako smo već prodali dušu đavolu i odlučili da delimo svoju intimu i iznosimo svoje mišljenje gde god ga je moguće objaviti, pokažemo makar osnovnu pristojnost. Bonton za društvene mreže je na njima samima i na internetu uopšte, dostupan u raznim oblicima, pri čemu svaka aplikacija ima neka svoja pravila pristojnosti i lepog ponašanja ovisno o tome do koje granice je necenzurisana, odnosno liberalna.
1
Prvo i osnovno pravilo je da korisnik povede računa o privatnosti svog profila. Za neželjeno širenje informacija uglavnom smo sami krivi.
2
Ako se korisnik mreže nekome drugom obraća direktno, taj mora jasno znati sa kim komunicira, čak i ako mu se ovaj prvi obraća sakriven iza nekog pseudonima. Najpristojnija moguća stvar je da se osobi sa kojom započinje komunikaciju, učtivo predstavi. Persiranje nije nužno, jer društvene mreže promovišu komunikaciju na ti, što ne znači da je i neprihvatljivo. Čak, naprotiv.
3
Bilo bi lepo da se korisnik društvene mreže zahvaliti nekome drugom ukoliko mu je pomogao, odgovorio ili recimo preusmerio pitanje na pravu adresu, baš kao i u normalnoj komunikaciji. Takođe je znak pristojnosti odgovoriti na postavljeno pitanje i ne ostavljati nedovršenu komunikaciju. Mnogi imaju manir da iz online statusa odu u offline usred komunikacije, bez ikakve najave, pa sagovornik ostaje zbunjen.
4
Ako korisnik nekoga citira, repostuje tuđu fotografiju ili bilo koji drugi internet sadržaj koji je neko postavio pre njega, najosnovnije je da tu osobu pomene, odnosno taguje uz to što deli. Nije samo nepristojno uzimati tuđe postove kao svoje, već to predstavlja krađu autorkih prava. Za takve situaacije postoje opcije kao što su retweet, repost i slično…
5
Komentarisati treba samo svrsishodno. Bolje je ne ostavljati nikakav komentar, nego komentar koji je nikakav!
6
Ne bi trebalo nikoga vređati, a ljudska prava se moraju poštovati i tu kao i na bilo kom drugom mestu. Takođe je nepristojno uznemiravati na bilo koji način druge ljude iz online zajednice. Ono što je ilegalno i zakonom zabranjeno u svakodnevnom životu, uglavnom je takvo i na internetu.
7
Velika slova se koriste samo kada je reč o upozorenju ili važnom obaveštenju.
8
Ako se ostavlja neka kritika na račun drugog korisnika ili njegovog sadržaja, potrebno je imati jasne argumente za to.
9
Pre bilo kakvog postovanja poželjno je zapitati se da li je svrsishodno, odnosno da li je to što se objavljuje nešto što zaista želimo da svi vide.
10
Poželjno je i uskladiti privatni i virtuelni život. Na internetu niko od njegovih korisnika ne zahteva da budu potpuno ogoljeni, ali je poželjno biti iskren , jer je laž prva i osnovna mera nepristojnosti.
Srpsko izdanje najuticajnijeg muškog magazina na svetu, pokrenuto je na jesen 2013.
Text is copyright protected and is the property of esquire.rs and doroteo.rs
MAN.AT.HIS.BEST / lifestyle & fashion